Јанез из Словеније, 43: Након распада Југославије овај заљубљеник у кошарку добио је понуду да игра у једном аустријском прволигашком клубу, а истовремено и понуду да ради за једног клупског спонзора у индустрији за прераду меса. Од тада овај грађанин Европске Уније ради и борави радним данима у Аустрији, а викенд проводи у Словенији са својом породицом.

Не бих могао замислити живот без кошарке. Волим тај спорт. Мој сан је био да једног дана могу да живим од бављења кошарком. Кад се распала Југославија, добио сам 1991 год. прилику да играм у аустријској лиги. Клуб, који ме узео у тим, имао је спонзора – један погон за прераду меса. Почео сам радити за њих и тако сам добио боравишну дозволу. Још увек радим тамо. У кошарци сам активан још само као тренер – тренирам једну екипу подмлатка.

Од понедељка до петка радим и боравим у Аустрији и овде сам пријавио споредно пребивалиште. Преко викенда боравим у Словенији са својом породицом. Овде се добро осећам и штета је да моја породица живи у Словенији. Моја супруга каже да не жели живети овде, а ја сам срећан да сам у Аустрији. И тако живимо у две државе. Ипак, разумем своју супругу, она не зна немачки и плаши се да овде не би могла добити посао који одговара њеној квалификацији, она је економисткиња, студирала је економију и не жели овде чистити или радити неки други деградирајући посао.

Ја сам тад пристао на деградирање на пословном пољу. Био сам како се лепо каже „млад и глуп“. Било ми је важно само да могу играти кошарку и нисам размишљао о занимању. Сањао сам о томе да ћу моћи живети од бављења кошарком. Али није било тако. Можда нисам имао довољно снаге. Али пре свега, дошао сам у погрешну земљу кад је спорт у питању. Требао сам отићи у Немачку или Италију, тамо где се кошарци придаје сасвим другачији значај.

Што се тиче мог позива, прво сам се ишколовао за позив електричара, а затим сам се преоријентисао: четири године сам свакодневно након посла посећивао вечерњу школу и на крају положио државни испит за неговатеља болесних. Спонзор мог кошаркашког клуба био је један погон за прераду меса, тамо сам био запослен као радник у производњи. Тамо има много странаца, јер је посао тежак. Сад сам већ годинама предрадник и зато ми је посао нешто лакши, али радити морам и даље, а не само контролисати и гледати. У принципу познајем цели занат, само ми недостаје диплома. Можда ће и то доћи. Мој мото је да цели живот треба учити.

Моја супруга и моја деца су ми најважнији у животу. Али они исто тако знају да без кошарке не могу живети. Поред посла, проводим доста времена у спортској дворани и тренирам једну екипу подмлатка. Од тог не могу живети, то је само мој хоби. Моја плата је кад видим да су млади људи задовољни. Нисам заинтересован само за спорт. Желео бих да млади људи од мене науче и нешто што ће им у њиховом властитом животу бити од користи. Покушавам од њих створити младе, здраве људе.

Мој немачки и после свих ових година још увек није посебно добар. Ја сам тотални анти-талент кад су језици у питању. Све што сам научио заправо сам „похватао“ сам, курс немачог језика никад нисам посећивао.

Кроз кошаркашки клуб сам се брзо интегрисао. Бавим се тимским спортом и увек гледам какав је неко као тимски играч и како човек функционише.

Тек онда можда поставим питање из које земље тај неко долази.90 % мојих искустава овде су позитивна искуства. У свакој земљи има тако рећи „лоших“ људи, али ја сматрам да су Аустријанци добри.

У то време дошао сам из Словеније овамо, јер нисам имао новца. Оно што желим је да живим од мојих десет прстију. Не требам помоћ државе. Није ми тешко радити. Зато сам дошао. Домаће становништво не треба да се плаши, треба само да разуме зашто један странац долази у њихову земљу. Нажалост свугде постоји и злоупотреба од стране оних који не раде, него само искориштавају систем. Али ни свих пет прстију нису исти ни код странаца, али ни код домаћих. Домаћи становници требају уопште показати више стрпљења с новопридошлим странцима. То једноставно траје, док се не прилагодиш животу овде. Исто тако очекујем од странаца да постану активни, нпр.тако што ће научити језик и упознати се са земљом и људима.

Да Словенија није ушла у Европску Унију, данас би вероватно имао аустријско држављанство. Зато што тако имаш мање проблема, а вероватно добијеш и осећај: „ Сад сам код куће“.