Из серије Биргит Стегбауер: Приче миграната/ мигранткиња (више о саговорницима/саговорницама)

Викторија Ратковић 31: Ова Хрватица дошла је као деветогодишакиња у Салзбург у оквиру акције слања деце из земље захваћене грађанским ратом. Данас се бави истраживањем миграцијских процеса при универзитету у Клагенфурту и сматра да је потребно једно ново вредновање миграцијских искустава.

Моја породица избегла је 1991 год., кад је избио рат у Хрватској и кад је наш град био заузет, из Петриње у Сисак. Тамо смо становали код сестричине моје мајке – требало је то бити за привремено. У почетку је то било чак и забавно, а затим је дошло време кад смо сви пожелели да се вратимо својој кући. Уместо тога, моји су родитељи сазнали да ме могу послати у Аустрију у оквиру акције слања деце у ову земљу. * С другом децом из Сиска дошла сам у Салзбург у приватну гимназију мисионара Срца Исусовог. Тамо су сви улагали велике напоре, али упркос томе је то био тежак период.

Потрајало је скоро годину дана, док се породица поново нашла на окупу – било је то у Фелдену (Velden), где смо као избеглице живели у једном пансиону. Власници пансиона пружили су нам помоћ при тражењу стана, тако да смо коначно успели да се уселимо у наш први стан. Имали смо срећу, друге избеглице, којима није пружена оваква помоћ, живеле су делом у веома лошим условима становања, нпр. без текуће воде.

Већ у Салзбургу (Salzburg) сам помало научила немачки језик, а затим сам провела још 2-3 месеца у 4-том разреду ниже основне школе у Фелдену (Velden). Као прва Хрватица и као прво избегличко дете, пристигло из грађанског рата, у разреду, а вероватно и у целој школи била сам нешто посебно и сви су се веома бринули о мени. У новој школској години ступила сам у 5-ти разред више основне школе. Имала сам срећу, већина избегличке деце у овом периоду су морала понављати школску годину. Ипак домаће задатке могла сам у првим годинама школовања направити само уз помоћ речника.

Кад сам већ годину или две била у  вишој основној школи пристигле су нове избеглице, које су имале подређен положај у разреду. У то време ја сам већ течно говорила немачки језик и нису ме више сматрали за странкињу. А онда је темпо попустио и новопридошлима је било знатно теже. Ја сам од почетка имала контакт само с домаћим становницима, тако рећи одрасла сам сасвим одсечена од “Community“.

Након Основне школе, кренула сам у Перау гимназију у Филаху (Villach) и у разреду сам поново била једина странкиња. Али и овде моје порекло није играло посебну улогу, јер сам немачким језиком већ перфектно владала. Касније сам студирала публицистику и комуникацијске науке на Универзитету у Клагенфурту и сад радим у центру за истраживање односа међу половима и питања жена, где управо пишем докторат на тему „Медији миграната/мигрантица, те у њима садржане конструкције идентитета“.

Према мом искуству је добро владање немачким језиком, а пре свега говор без акцента, одлучујући фактор, како ће неко овде бити прихваћен и третиран. Раније смо нпр. увек требали нову визу и због тога смо морали ићи на Окружно поглаварство у Вилаху (Villach). При посетама службеним установама стално сам ишла у пратњи својих родитеља ради превођења и попуњавања формулара. За мене је то увек било праћено боловима у стомаку иако је било јасно да ће наш избеглички статус бити продужен. Већ тад сам приметила да сам била много боље третирана од многих других само зато што сам тако добро говорила немачки језик.

У међувремену смо већ одавно добили дозволу трајног боравка у Аустрији. Још увек смо хрватски држављани, иако заправо не могу замислити да бих поново живела у Хрватској. Ничим нисам везана за хрватско држављанство, међутим страно држављанство за мене лично је стално подсећање на то, како живе они који немају аустријско држављанство, а тиме и повластице које оно пружа и који се по много чему налазе у лошијем положају и правно гледано живе у сталној несигурности. Имам осећај да бих узимањем аустријског држављанства, само дала своју потврду овакавом систему, али истовремено морам рећи да су за правни статус којег ја уживам везане бројне повластице, које подносиоци захтева за азил немају.

Оно што овде посебно ценим су социјална држава, сигурност, благостање, квалитет медицинских услуга, школе. Једнако тако ценим и велику слободу овде. Или многобројна права. У поређењу с другим земљама Аустрија је сигурна лука. Оно што сам понела из свог животног искуства је потреба за што је могуће већом сигурношћу и жеља да ако је могуће будем приправна на све.

Као научница која се бави истраживањем миграција, сматрам да миграције морају бити изнова и другачије вредноване него што је то у Аустрији до сад био случај. С једне стране, миграција би требала играти мање важну улогу. Друштвени услови морали би у целини омогућавати свакоме укључивање у друштвени живот, независно од порекла, пола или сексуалне оријентације- а свакако мигрантима и мигрантицама. Таква сарадња требала би бити плаћена, а не заснована искључиво на добровољном раду. У мојој породици то никако не би било могуће – првих година морало се црнчити, падати од рада, тако да је било немогуће навече учествовати у раду неког удружења или негде добровољно помагати.

С друге стране, морала би се код већинског становништва почети мењати свест о томе да су наиме садашњи услови такви да управо мигранти и мигрантице често морају да се боре с бројним потешкоћама. И они су људи као и сви други, али се управо њима често поставља камење по путу. Веома ми је важно нагласити да неко никада не може постићи успех само на основу великог властитог диприноса и ангажовања. Много тога зависи од помоћи и подршци других, о случајностима и срећним моментима и околностима. Из тог сам разлога велика присталица солидарних организација, пружања пакета помоћи и Европске Уније. Кад би постојало европско држављанство одмах бих га узела.

*Напомена:Ради се о такозваној акцији поклањања мира (за хрватску децу) у периоду од семптембра 1991 до марта 1992 која је била иницирана од тадашњег Покрајинског просветног већа Салзбурга и „Салзбуршких новости“. Тад је за Салзбуг евакуисано око стотину седмо- и осмогодишњака из хрватског индустријског града Сиска, чијег се бомбардовања од стране српске војске прибојавало. У пратњи деце с хрватске стране налазили су се учитељи и учитељице и помоћно особље. У Салзбургу су подељени у мање групе и по групама им је обезбеђен смештај и брига. 21 дечак и девојчица заједно с једном учитељицом и 2 члана/чланице особља за бригу били су гости у „Бондеко“ –мисионара Срца Исусовог.