Из серије Биргит Стегбауер: Приче миграната/ мигранткиња (више о саговорницима/саговорницама)

Едиса Реџић, 26: Породица ове Аустријанке води порекло из Босне и Херцеговине. 1992 год. породица је избегла пред етничким чишћењима у босанскохерцеговачком рату. Ова слависткиња доживела је свој једини културни шок на једној типично аустријској свадби – свадбене обичаје у Босни и Херцеговини одабрала је за тему свог магистарског рада.

Рођена сам у Приједору, граду на северозападу Босне. Већ тада је мој отац био на привременом раду у Аустрији, док је мајка с нама децом живела у Југославији. У априлу 1992 год. отац је дошао у посету – био је муслимански празник Бајрам. Кад је хтео да се врати у Аустрију, није више могао изаћи из земље – паравојне српске јединице су на свим граничним прелазима поставиле барикаде. Осећало се да ће доћи до рата. Дакле, кренули смо на пут од куће: 3 одрасла лица и четверо деце у малом „Стојадину“, једном југословенском ауту.

Сећам се једног моста преко ког је отац возио веома споро и опрезно као у слалому, обилазећи тако постављене мине. Сећам се и да смо се једном морали вратити, јер су у правцу у ком смо се возили већ започеле борбе. Највише ми је у сећању остала контрола од стране припадника српских паравојних јединица, али на срећу уз њих су се налазили и војници регуларне југословенске војске ЈНА (Југословенске народне армије). Ко зна шта би се догодило да они нису били ту. У то време су многи мушки чланови моје породице ухапшени и спроведени у логоре – неки од њих нису преживели.

Након сто смо у Словенији кратко прекинули путовање, допутовали смо у Штајерску где је мој отац радио и имао смештај. Након 2-3 месеца добио је други посао у Минихталу (Münichtal), у близини Ајзенхерц-Леобена (Eisenerz-Leoben). Пошто је мој отац већ радио у Аустрији пре него смо ми овде стигли, нисмо се по доласку пријавили као избеглице. Отац је био мишлења да је другима далеко потребнија помоћ као избеглицама него нама.

Међутим, верујем да нас је наша станодавка, која је била пореклом из Црне Горе, пријавила као избеглице. Одвела нас је у цркву, да би у „Царитасу“ (Caritas) видели да смо ту и да егзистирамо и добила је новац који је задржала за себе. Кад су моји родитељи то сазнали, одмах су почели тражити други стан.

Ја и брат смо у Минхталу (Münichtal) кренули у школу. После смо се преселили у Св. Паул у Лаванталу, тамо сам ишла у вишу основну школу и од тамо сам путовала за Клагенфурт. Прво сам посећивала Вишу реалну гимназију (БОРГ), где сам матурирала, а затим сам на универзитету студирала славистику.

Изузимајући две пријатељице са студија, све остале моје пријатељице су Аустријанке. Постоје мале нијансе, где се можемо боље разумети. Разлике не примећујемо као дете, него тек касније у младалачком добу: за мене су важиле многе забране- ово или оно се није смело и са родитељима се није имало шта дискутовати. Тог код нас нема. Оно што родитељи кажу вреди као закон.

Једини прави културни шок доживела сам пре неколико година. Била сам позвана на свадбу једне школске пријатељице. Том приликом су игране игре у којима су постављана различита питања, између осталог на тему секс! И то пред родитељима! Код нас је то пред родитељима табу тема, с пријатељима се о томе може разговарати, али с родитељима не. Или то да младожења пије из невестине ципеле! Мени је све то било непознато и страно, па сам помислила: „А тако то они раде!“

Иначе могу рећи да људи уопште не примећују да долазим из друге земље. Осим ако изговорим своје име. Такође и моја религијска припадност исламу се не примећује. Религијске традиције део су културе и зато се босанскохерцеговачки муслимани сасвим разликују од муслимана из арапских земаља.

Мој отац слабо познаје немачки језик. Још увек морам преводити за њега или ићи с њим лекару. Мама се већ боље сналази. Била сам задивљена када је у нижој основној школи заједно с нама посећивала наставу језика и када је и друге жене охрабривала да ураде исто, само што оне у томе нису устрајале. Оне су се исмејавале мојој мајци, али су на крају ипак биле срећне да од ње могу затражити помоћ. То је тако, понекад преузимају деца улогу одраслих, а кроз то се постаје зрелим и одраслим пре вршњака.

У поређењу с Босном и Херцеговином овде је тако уредно и чисто. Аустријанци и Аустријанке мање се баве туђим проблемима и унапред договарају термине. Сматрам да је то добро. Допада ми се и природа овде. Здравство такође. И то да нема тако много корупције.

Ипак, Аустријанци и Аустријанке су тако много заокупњени собом, морали би постати отворенији према теми усељеника и заједничког живота. Они који су заинтересовани за ову проблематику информишу се и помажу. Чак и на различитим манифестацијама и скуповима, присутни су само они који су и тако заинтересовани. Не знам како се то може променити. Верујем да се кроз образовање деце на доста тога може утицати.

2004 год. моја породица је затражила и узела аустријско држављанство. Понајпре због веће матријалне сигурности – тако имате више права, а са аустријским пасошем лакше је путовати него с босанским. Нажалост двојно држављанство није дозвољено, тако да смо се босанског морали одрећи. Био је то чудан осећај, кад смо полагали заклетву. Као да је с тим отишао део мене, моји корени. Али, ипак ....то је само обичан папир, који ништа не значи.

Напомена:

Бајрам је турска реч која значи празник и може означавати како религијске, тако и световне празнике, као што је ирански новогодишњи- или пролетни празник Ноуруз. Овде се појам односи на празник поводом завршетка рамазанског поста – (Рамазан – месец поста у исламу)

To top