Ерол Јилдиз/ (Erol Yildiz) сажетак
Људи који нам долазе преко границе, постају „другима“ кроз нашу процену, кроз наш поглед на њих, који је до сад био поглед из једне етничко-националне перспективе (стр. 89). У јавним расправама, практично се сви извештаји о миграцији и интеркултуралности посматрају кроз различито национално порекло (стр. 89), што упућује на моћ етничко-националног погледа на ствар. Тако редуковани начин посматрања ограничава могућности уочавања свакодневних стратегија, начина живота, као и свакодневно доживљених структурних баријера и искустава миграната/мигранткиња у вези с дискриминацијом. Јилдиз / Yildiz апелује на један смирени поглед на социјалну праксу људи с миграцијском позадином (стр. 89), да би се уочила неспектакуларност њихове социјалне граматике. С једне стране показало се у социјалноисторијским истраживањима, и то већ у самим студијама о европској историји, да су валови миграција утицали на њих и да су миграцијаска кретања поспешивала настанак градова и њихову урбанизацију. С друге стране упадљиво је, да ова чињеница у јавном сећању готово и није присутна. У једном тексту о медијима (Спиегел 42/2009. стр. 33 о Сарациновом говору у Берлину) и резултатима анкетирања у Немачкој, као и извештајима института из Аустрије, јасно је показано да се при детаљној анализи закључци медијских извештаја и резултати анкетирања не поклапају с изјавама испитаних миграната/мигранткиња. Показује се постојање једног чврсто утабаног схватања, које је истовремено полазна тачка свих дискусија о миграцији (стр. 91).
Тако се на начин понашања домаћег становништва, у смислу мобилитета, индивидуалности, космополитских оријентација, гледа као на нешто позитивно и вредно стремљења, а код миграната и избеглица се то оцењује као проблематично. Миграцијска група становништва, иако врло подељена, узима се као „хомогена маса“, која је пуна недостатака и неспособна (имуна на) интеграцију (стр. 92). Скоро рефлексно се омладини с миграцијском позадином предбацују културна дезоријентисаност, из тог произлазећа спремност на насиље и велики проблеми у процесу социјализације. Полазећи од критичких социјалних истраживања Јилдиз/ Yildiz закључује да је приказана слика пропадајућих градова и културно дезоријентисаних и на насиље спремних младих миграната/мигранткиња, заправо једно велико прецртавање и резултат је једностраних и идеолошко усмераваних испитивања (стр. 93).
И даље настављајући: Оптужбе су претеране, јер потцењују вредност фактичке разноврсности у данашњим градовима као и разноврсност животне стварности миграната/мигранткиња. Дакле потребно је анализирати поглед на мигранте/мигранткиње. Све док се буде полазило од познатих образаца, већ ће унапред бити постављани проблеми, који носе пуно конфликата у себи. Тако се читаво друштво редукује по бинарном принципу „ми и они (други)“ (стр. 93). Тако опстају на животу сврставања попут: налазити се „између две културе“ или „између две столице“, а практична искуства и лични животни концепт се игноришу. На миграцију се не гледа као на облик мобилности, а тиме и нових оријентација, него као на педагошки проблем. Полази се од тога да се мигрантима/мугранткињама помаже при укључивању у заједницу, чиме им се, такође и са научне стране, предбацује погрешна социјализација, а њихова фактичка породична ситуација се аутоматски посматра као неспојива с домаћом (стр. 49). Овако мањкаво тумачење се одржало до данас у већини европских миграционих друштава и потпада под нормалитет (стр. 95). Тиме се заклиње у мит о етничком идентитету, који се заснива на свакодневним искуствима и тиме мигранте/мигранткиње аутоматски чини објектима културолошких и етничких стереотипизација (стр.95). У критичким истраживањима миграција, већ годинама се захтева радикална промена перспективе гледања .... кроз коју мигранти/мигранткиње неће бити фолклористички обjекти посматрања, него субjекти послератне историје (стр. 95). Резултати наших урбанистичких студија показују...., да такође и тзв. етничка сврставања постају све компликованија. Плурализација и ширење „светова“ (стр. 96) показују да постоје многобројне разлике међу људима и да је појединцу могуће живети у различитим световима и оријентисати се према новоме. Променом перспективе, може се као прво, свакодневна пракса миграната/мигранткиња посматрати изван конвенционалног дискурса (стр. 97), као што би било могуће посматрати и како протиче свакодневни живот у свим његовим појавним облицима, по привредним, школским, политичким, суседским питањима. Тиме се може спознати да је пракса ове свакодневнице заправо у целини неспектакуларна (стр. 97). Ако питамо омладину с миграцијском позадином, показује се на пример да њихови биографски концепти нису одређени етничким димензијама, него показују везаност за транснационално и космополитско. То јасно показује „баналну космополитизацију“( Улрих Бек/Ulrich Beck) нашег друштва одоздо (стр. 98). Нове форме културног изражавања омладине с миграцијском позадином и „нови етницитет“, нису непрекинута традиција, нису са собом донесени остатак културе порекла, него једна рефлексна нова оријентација у знаку глобалних процеса отварања (стр. 99). Ова фаза нове оријентације је простор експериментисања, процес образовања, „пресецање пупчане врпце с идентитетом“ (Сасен/Sasen 1997). Кроз то је могућ један поглед на свет из више перспектива (стр. 100). Из овакве нове, промењене перспективе постаје јасно, да мобилне особе немају потребу „надокнађивања идентитета”. Оне припадају тако рећи прототипу становника света, који се не могу више тако лако сврстати под хегемонијална објашњења и који доводе у питање конвенционално схватање мобилности и дуготрајне насељености (стр.101).
Јилдиз Ерол/Yildiz Erol је од 2008 професор за Интеркултурално образовање на Факултету за културне науке Универзитета у Клагенфурту. Тежиште његових интересовања су истраживање миграција, град и миграција, интеркултурално образовање.