Ребека Ерет (Rebekka Ehret) сажетак
Ребека Ерет описује у свом излагању филозофско-политичке дискурсе о миграцији и интеграцији у Швајцарској и скицира како је дошло до стварања кантона Базел-град, као једног интеграцијскополитичког узора, одн. даје нам критичку процену ових интеграцијскополитичких мера. Интересантно је пре свега, зашто припадност једној култури тако тврдокорно опстаје као важећи образац уз чију се помоћ објашњавају интеграцијске препреке. Зашто се данас о овој теми дискутује потпуно независно од дискриминацијских, структуралних (правно-политичких) оквирних услова и независно од праксе стављања под надзор (у смислу доношења прописа) странаца и странкиња у земљи. Различита испитивања у Швајцарској јасно су показала, да већина социјалних проблема с којима се странци и странкиње сусрећу, стоје у директној вези с условима који су постављени политиком интеграције (Chaudet 2000). Зашто се пракса чврсто држи интеграцијског модела класичних модернистчких теорија, након краткотрајног покушаја супротстављања парадигми културне диференције и пледирања за поглед на неједнако социјално третирање? Поларизовани начин гледања на интеграцију ( што сугерише стабилан, хармоничан и уравнотежен социјални систем) и дезинтеграцију, као социјални систем чија је егзистенција угрожена и којег карактеришу одступања у понашању, конфликти и напетости, показује крајње тачке у једном континуитету. Истраживања конфликата показују да динамика интеграције и дезинтеграције, дакле процесуирање конфликата (Хајтмајер/Heitmayer 1997) у суштини осигурава социјалну стабилност модерних индивидуализованих друштава и да је интеграцијска снага швајцарских градова фактички далеко већа него што се до сад узимало (Вимер, Ерет, Карер, Стинен/Wimmer, Ehret, Karrer, Stienen 2000). Базел-град као «пиониркантон» важи још увек за пример једне интеграцијске политике будућности, напослетку можда због тога, што иза овог примера стоји једно критичко суоачавање с питањем, како се чланови друштва у расправама дефинишу као «други». То што је у последњим годинама учињен корак назад, условљено је специфичном логиком очувања моћи и дискурзивним искључивањем. Стално присутна кохеренција идеја и представа о «другоме» (Волф/Wolf 1999: стр. 67) одобрава етаблиран статус и задржавање представе о повластицама етаблираних. Очување овог статуса од већег је значаја у временима економске кризе, него у мирнијим временским периодима (Цик, Кипер и Хеферман /Zick, Küpper , Höverman 2011). Привилегија етаблираности, припадности једној заједници искључиво кроз крвно порекло, у «народном» смислу, неоспорна је у временима економских криза, у једном времену, у коме просечна породица плаћа већи порез него милионери, а саодговорни за финасијску кризу, заказивање властитих способности могу уз све то још и уновчити, властита крв је нешто што се не доводи у питање и на чије се симболично значење, конзервативно-популистичке партије с осећајем сигурности могу ослонити. Само тако се може објаснити, зашто је након доношења базелско-градског закона о интеграцији године 2007, дакле десет година након објављивања горе споменутог програма владе, као индивидуалног, еманципованог начина гледања на миграцију, поново уступљено место колективистичком и асимилаторском начину гледања. Као и пре, мишљења сам да постоји потреба за таквим односом, које усељенике неће колективизирати, него ће им вратити изгубљени статус активног субјекта и индивидуе у свим животним ситуацијама. Колективизација је плодно тло, на коме разграничавање од целих група и њихово проблематизовање добро успева, што опет води ка томе да се стереотипизација и стигматизација налазе у порасту. У будућности би требало важити, да се проблеми швајцарске интеграцијске културе и друштва већине, ставе у фокус посматрања, да би се развиле мере засноване на евиденцији, како дуготрајни заједнички живот не би био угрожен.
Ребека Ерет (Rebekka Ehret) је етнологиња и лингвисткиња. Предавала је од 2003 Интеркултуралну педагогију, као и примењено истраживање миграција на Универзитету Базел и данас је надлежна за наставу и истраживања на специјалном подручју миграција, интеграција и транскултуралност, а и управница је мастер студија Managing Diversity на Високој школи за социјални рад у Луцерну.