Бернард Перхиниг Сажетак
Перхиниг се враћа на значење наведених појмова, али истовремено анализира њихову употребу, а тиме имплицитно и последице за људе, чије се одређење доводи у везу с објашњењем истих појмова. С тим у вези, преиспитује се да ли су ови појмови и кључне речи још прикладни да учине разумљивим чињенично стање, које стоји иза њих.(стр.13). Покушава се, уз помоћ нових приступа, указати на могуће алтернативе. Према дефиницији УНО-а интернационални мигрант/мигранткиња је неко ко напусти своје уобичајено место боравка, дакле место у ком је радио, живео и проводио слободно време, те се настани у неком другом месту (миграција унутар државе, чији интензитет није у потпуности познат, те може бити само слободно процењен), или у некој другој држави. Ако овакво стање потраје дуже од годину дана, таква особа бива окарактеризована од стране УНО-а као „дуготрајни емигрант“. Чак и ако дође до повратка у матичну земљу, таква особа важи по дефиницији и статистички и даље као мигрант/мигранткиња. Појам миграције је дакле једносмерна улица од земље или државе порекла до земље или државе усељавања. Појам миграције гледа се искључиво из угла националне државе, а мигрант/ мигранткиња као индивидуа без контакта и повезаности с управо напуштеном земљом. Тиме се губи из вида једна од најважнијих функција миграције – створити мост између различитих светова, преко ког се могу транспортовати знање, култура, жеље, чежње, способности и капитал (стр.17). Готово је сумњиво да се данас на интеграцију позитивно гледа (стр. 19), ипак не постоји опште прихваћен појам интеграције (стр. 20). Једни под тим подразумевају стварање праведних шанси (Царитас Швajцарска), други (нпр. H. C. Strache, FP ) дефинишући интеграцију употребљава термин Bringschuld (њиме се означава дужникова обавеза извршавања дуга према веровнику уз потпуно преузимање ризика и свих трошкова везаних за то), фокусирано на учење немачког језика и учешће на тржишту рада. Појачано се о интеграцији дискутује у културолошком оквиру и везано за заједнички језик и вредности, чиме се истовремено на успешну интеграцију гледа у смислу идеализоване историјске слике националне државе. Тиме се именује и обавеза државе да одстрани препреке интеграцији, како би се омогућила социјална једнакост. Међутим истовремено се мигранте/мигранткиње категорише као жртве дискриминирајућих структура, без властите моћи деловања. Иза позивања на усвајање језика и стицања способности комуницирања скрива се, према Перхинигу, дебата о идентитету, која се не води јавно. Да би то доказао, наводи различите примере тестова у сврху додељивања држављанства, који су постали популарни у Европи. Након што се кратко осврнуо на Велику Британију и Холандију, анализирао је детаљно аустријски тест за доделу држављанства, који се састоји из дела који се односи на правна и политичка питања одређене покрајине и дела који се односи на државу у целини. Зачуђујућа је концентрација, у последњем делу, на историјске догађаје, личности, утемељења цркава, који су увек везани за битне чињенице средњовековне културе сећања дате покрајине, а не за подручја која би могла помоћи ширењу политичке партиципације. У екскурсу који следи, Перхиниг анализира значење оваквог теста као модерног средства ритуалне иницијације некадашњих племенских друштава. Стицање држављанства... тиме постаје актом одрастања, а страни држављани бивају представљени као инфантилни (стр. 24). Према Перхинигу ови тестови садрже у себи како класичне технологије моћи, тако и „технику личног, која се испољава кроз захтев за генералним подређивањем моћи државе“. (стр.25)
Данас је неопходно поћи од појачене глобализације и масивног подизања вредности тржишта као медија друштвене интерактивност (стр. 31). Тржиште пак не доприноси једнакости, него неједнакости, конкуренцији, кроз шта развој не иде у правцу целовитости, него фрагментирања друштва и животних шанси. Као нови начин гледања на проблематику, Перхиниг наводи идеје добитника Нобелове награде Амартyа Сена /Amartya Sena, који се фокусира на „остварење шансе“. Према овим идејама, примања и благостање нису сами себи циљ, него средство за успешан живот. Оно што је значајно је уважавање личности и стварање могућности за развијање људских потенцијала. За то су потребни законско-структурни оквири једнакости и ослобођење од дискриминације....с друге стране исто тако су потребне индивидуалне способности, као и индивидуална спремност искориштавања шанси (стр. 33)
У даљем провођењу идеје о остварењу шансе, усмерава се на политику антидискриминације и образовања, да би се показало, да је прво потребно за равноправан приступ тржишту, а да је друго, заједно са знањем и способностима, важно у смислу признавања симболичног капитала донетог са собом, као нпр. у форми сведочанстава о завршеном школском образовању; истовремено познавање језика и културе других региона доноси знатно више рендите (стр.34). За крај је дискутовано о проблематици држављанства у глобализованом свету и при томе су споменута питања боравка, приступа тржишту рада и политичке партиципације. Под појмом denizenship или (полу)држављанство, по основи дуготрајнијег боравка, подразумева се аутоматско кориштење ових права и за недржављане, након одређеног периода боравка у земљи. (36) С тим у вези Европска комисија говори о цивилном грађанству. Правни положај држављана земаља трећег света, поприма такође од 2005 елементе ове идеје. Велика линија раздвајања протиче у међувремену између држављана/ држављанки, грађана/грађанки Уније и дуготрајно насељених држављана/држављанки земаља трећег света, с једне и ..... оних који привремено, само с дозволом или нерегистровано бораве у земљи (стр.36).
Према Перхинигу, ове је проблеме могуће решити само ако се преиспита појам држављанства: независно од разлика, данас држава има монопол дефинисања појма држављанства преко појма припадности. Правне основе сваког појединца на стицање држављанства су слабе и готово неутуживе. Приступ држављанству рефлектује једнострани однос моћи (стр. 37). Као циљ би требало поставити једно европско изборно грађанство са свим правима у датој земљи боравка и са свим економским обавезама, али без даљњих односа лојалности, дакле као резултат слободне одлуке појединца.
Др. Бернард Перхиниг /Bernhard Perchinig
Рођен 1958 у Клагенфурту. Др. Филозофије, Универзитет у Бечу. Дисертација: „Ми смо из Корушке и тиме је све решено...“. Немачки национализам и политичка култура у Корушкој (објављено од: Драва, Клагенфурт 1989). 1988/89 постдокторат: Fellow, Department of Politics, University of Strathclyde, Glasgow.
Од 1/2003 Research Fellow, Институт за европско истраживање интеграције; Институт за градско и регионално истраживање; Аустријска Академија наука. Предавач у Центру за европске интеграције.